Zvrčka

Veseli Svet Dragana Petrovića


Za web-sajt Vice.com sa Draganom Petrovićem razgovarala Iva Parađanin

Kako biste opisali baš taj trenutak kada okinete fotografiju? Kako rešite da zabeležite baš taj kadar u svom tom haosu koji na kraju ispadne toliko živopisan, kao da je slika?

Tačno, fotografija je slika! Najviše sam fotografisao na skupovima gde je prisutno oko 200-300 osoba. Kada dođem, mahinalno se lociram kod grupice u kojoj osetim potencijal, gde osetim da vri, da će se nešto desiti, među ljude koji će se otvoriti i pokazati svoje trenutne želje ili šta već. U trenutku kada neko od prisutnih pokaže to što sam očekivao, ja to tada jednostavno fotografišem. Naprosto sam tu i samo škljocnem! Mene neki ljudi svojim osobenostima privuku kao magnet, to nije polna privlačnost, nije ni kulturološka sličnost, nema veze ni uzrast, ne znam šta me privuče, ali neki mi ljudi postanu dragi i ja ih vrlo jednostavno fotografišem. Dragi, iako ih prvi put vidim. Ne obazirem se na norme kako se fotografiše, bitno mi je da njihovu ličnost reprezentujem u formi fotografije i da je predstavim vama publici, da i vi doživite to zadovoljstvo koje sam ja doživeo. Mada, na izložbi Veseli svet u Salonu Muzeja savremene umetnosti su izložene fotografije iz perioda kada nisam imao nameru da te slike ikada izložim u galeriji, što se ispostavilo kao pozitivna okolnost.

Vaše fotografije predstavljaju izvesnu vrstu društveno – antropološko mapiranje. Šta biste vi rekli da je zajedničko svima njima? Šta je to što vas je sve te godine nagnalno da radite u tim temama i okruženjima?

Fotografisao sam ljude iz okruženja u kome živim jer su mi bili dostupni. Ja nisam imao sponzore kao članovi Magnuma da putujem po svetu i fotografišem druge narode. Sve bih ja njih predstavio kao Ljude, ljudskost bi morala da se vidi u svima njima. Svi ljudi vrede.
Elem, kod naših ljudi je tradicija da daju sebi oduška kad dođu na svadbu, možda zato što je to retka prilika gde mogu da se otkače i rade šta im dođe, a i prilika gde se zbog malo alkohola oslobodi podsvest, a svest se zapostavi. Malo se inaše društvo izmenilo za ove 3-4 decenije. Svi bi da budu "kulturni" nema više veselja pod šatorima, svi su svatovi svesni kamera, poziraju, meni je teže u ovim uslovima da snimim iskrenost. To, šta je zajedničko svima njima se menja vremenom. Možda bi se srpska autentičnost mogla definisati kao otpor propisanim noramama ponašanja, narod se podsvesno ponaša prirodno kako mu dođe, a opet sa druge strane svesno teži da se ponaša u skladu sa normama uređenog društva. Ja zapravo tu između redova pronađem ljudskost, koju fotografišem i koja mi prija, više od prihoda. Ne vidim u licima mogućnost da zaradim 100 dinara, već osetim zadovoljstvo, zato bih voleo i danas da radim, ali ne mogu.

Da li postoji neko veselje ili proslava na kojoj ste radili da vam je ostala u posebnom sećanju i zašto?

Generalno, najdraža su mi veselja gde sam se sprijateljio sa ljudima koji nisu slični meni! Tamo gde su mi postali bliski ljudi koji ne slušaju sličnu muziku, ljudi koji se oblače drugačije od mene, provode dan drugačije, ali su divni ljudi! Drago mi je kada i ja njima postanem blizak iako imam drugačiju frizuru. Ja sam protivnik podela na građane i seljake, na intelktualce i mase, na partizane i četnike. Izložba Veseli svet je dobrim delom na tu temu, nadam se da će uticati na publiku.

Šta vas danas inspiriše i na čemu danas radite? Šta je danas za vas «Veseli svet»?

Ja sam PETROVIĆ, a ovo sve oko mene to je VESELI SVET! U današnje vreme sam opterećen mentalnom formom i pokušavam da se prilagodim novim uslovima. Ne želim da se osećam kao umetnik niti kao fotograf. Nama više kategorizacije, klasiranja, i svaštar sam i ništar! Kako se ti osećaš?

Фотограф радости


Са Драганом Петровићем разговарао Никола Тодорић, за Политикин Базар 2018. децембар.

Каква је ваша естетика?

Кад гледамо колекцију фотографија са изложбе Весели свет пре би смо могли естетику да разматрамо са друштвеног аспекта, понајмање са визуелног, јер када фотографишем споредно ми је кадрирање, игра светлости и сенки и остала визуелна правила.

Сликам људско биће, јединку у оквиру друштва која се труди да изгледа лепо и отмено, а то је вештина, ту се требају снаћи. Ја заправо фотографишем то сналажење људи на породичним прославама, њихову жељу да буду лепи, пристојни. Није лако људима да пред фотоапаратом одглуме себе.

Од почетка осамдесетих година фотографишем или снимам људе, мада више не радим, стицајем околности. Рекох: људе. Замислите сада колико је то широка тема и изазовна, поготово ако се бавите сликом. Ако гледамо нас у контексту природе кажемо да је човек најинтересантнији део природе, најфотогеничнији. Човека се не можеш насликати!

Кад посматрам колекцију мојих старих фотографија рекао бих да је моја естетика заправо разноврсност свих тих људских душа, њихових искустава. Људи су и различити и слични, тако да фотографије морају бити разноврсне. Ја се заправо не трудим да наметнем свој стил, већ да прикажем сваку особу за себе и да препустим публици да стекне општи утисак. Свака личност је вредна, а публика ће препознати те вредности. Фотографисање се своди на опажања. Сви су фотографи воајери, воле да гледају. Фотограф друкчије види.

Ја се трудим да моје фотографије послуже да се преко портрета обичних људи публика упозна са својим окружењем, да свако у њима види своје тетке, ујаке, комшије, пашеноге, па тако и себе пронађе ту негде. Трудим се да не намећем ништа, већ репрезентујем те особе.

Ја сам пре три деценије мислио да ми је част да се моје фотографије могу ставити у контекст уметности, а данас гледам како да се избатргам из тих вода јер је дефинисање уметности лутање теоријско, са великом могућношћу да теоретичар неће успети публику да убеди да је уметничка фотографија нешто више од "обичне". Поготово што се уметници због неразумевања од грађанства сматрају занесењацима, чак до границе да се третирају као паћеници који се неће доказати до судњега дана.

Фотогафијама не критикујем свет, већ афирмишем оно што сам препознао и осетио као квалитет. То је онада та моја есететика. Не могу фотографије да ставим у одређени контекст и да ту остану. Не намећем публици дефиницију моје колекције фотографија. Нека свако закључи о чему је то. Све су фотографије настале спонтано, из ситуација, тако да није наметљива моја намера. Други део ауторства настаје сада, после више деценија када бирам шта ћу вам приказати од милион снимака.

Зашто сте одабрали да фотографишете баш то што сте фотографисали?

Уметнички критичари ломе копља око тога да ли сам ја све моје добре фотографије направио случајно. Из нехата, па настаде нешто добро. Кад ми се укаже прилика да видим нечију личност, нешто што није спољашњост, и ако ми се учини да могу да је представим у форми фотографије, ја тај мотив бирам! То би био мој одабир шта фотографисати. Ако не могу да прикажем личност, нећу да шкљоцнем, одложићу сликање за мало касније. Најбоље своје фотографије сам снимио пре 35 година са доста наиве и спонтаности. Ја тада нисам ни слутио да ће те фотографије постати део музејских збирки, да ће се излагати и стављати у контекст уметности. Ја сам се као младић вукао по свадбама, шаторима, по српским селима, сликао народ. Звали су ме сликер. Човек који их слика. Нису говорили фотограф. И сад ви мене питате зашто! Ја тада нисам знао шта је добра фотографија, нисам учио школе и академије за фотографе, није их ни било, већ сам фотографисао по нахођењу. По осећају. Емпатија је била неизбежна. Да сам имао у виду да ће те фотографије бити предмет расправе како се данас каже културне јавности, онда бих вероватно другачије приступао, бирао бих друге мотиве, стил не би био аутентичан и вероватно би то све личило на некакав меинстрим.

Кад се фотографише не сме се размишљати о томе шта ће кустоси да кажу, нити публика, а то је тешко оствариво некоме ко мисли да је уметник. Испоставило се да су моје фотографије добре зато што ми у оно време није то ни падало на памет.

Шта ћете већи разлог за фотографисање од тога да сте у прилици да сликате људске душе! Понекад сликам и просторе, и природу, али те фотографије нису толико изражајне као слике лица из којих се може дуго читати. Човек је чудо! Тако сам назвао моју претходну изложбу у Културном центру Београда из јуна 2018. Ова изложба је са називом: Весели свет. Као, све је весело, смејемо се, зезамо се гледајући фотографије, и на крају изађемо из галерије замишљени.

Колико су фотографије значајне као хроника једног времена?

У теорији се употребљава одредница докуметарна фотографија. Сликом се докуметују карактеристике тог доба, уколико се симболично представе те исте карактеристике, индиректно, тада критичари кажу да је то уметничка фотографија. Данас су и они сами свесни да све те теорије и категоризације падају у воду. Помама је данас за докуметарном фотографијом. Не може нико да побије да је документарна фотографија равноправна са концептуалном, са игром симбола, визуелизацијом, стилизацијом.

Морала би фотографија бити хроника времена зато што је најлакше бити хроничар тако што ће се заблежити фотоапаратом то што видите пред собом. Читањем старих фотографија се виде промене, нормално је да се мењају друштвени односи, техника и технологија, фризуре, дизајн аутомобила. Размишљамо да ли би било лепше да смо живели у 19. веку, постоји изрека времена су увек лоша.

Недовољно је сачуваних старих фотографија. Ја сад гледам на инстаграму профиле фотографа које не познајем, који нису одавде и мислим се шта ће од свих тих дигиталних фотки бити сачувано, шта је хроника нашег времена, а шта ће бити избрисано као безвредно. Гледам да ли постоје фотографије које не говоре ништа. Кад прегледам стотине фотографија неког странца на инстаграму често закључим да нисам видео ништа, заправо да су невероватно празне, бесмислене. Мислим да и то може бити добра хроника данашњег времена. И празнина је нешто. Тешко је проценити како ће наше фотографије бити третиране после пар векова.

За фотографије се може рећи да су манифест радости ...

Изложба Весели свет је збирка фотографија које су настале на разним весељима, и око њих, тако да углавном представљају радост. Са једне стране фотографисана особа је радосна, а са друге стране је публика која данас посматра те фотографије и која се такође осећа радосно. Зараза радости. Епидемија усхићења. Као кад гледате филмску комедију па се смејете. Битно је да ли ће се радост дубље урезати у ваше ментално стање.

Ја сам фотограф радости!

Колико је важна мода на фотографијама које видимо?

На мојим фотографијама су људи са села, врло битно да у то време није било развијених телекомуникација, није било интернета. Нису ти људи имали потребу да често долазе у град, мада је телевизија била присутна и штампани медији. То напомињем зато што су грађани тих села имали свој особени доживљај моде. Није било наметања стила облачења јер је мало било локалних бутика. У односу на Београд другачије су им биле жеље за модерирањем како су они говорили. Сељани су осамдесетих имали пуно ведрине у својој машти. Плели су се џемпери ручно са пуно импровизација. Где су само пронашли тако шарене дезене хаљина. Затим, употреба женских шашира је фасцинантна. Можете замислити како је диван осећај био кад жена парадира на свадби аутентично обучена, како само њој може пасти на памет. Ја сам уживао фотографишући те жене, штета што нисам тако неку оженио у оно време да и ја уживам са народном манекенком.

Сада је у моди јарко црвена боја. На свадбама често долазе парови где муж има црвену кошуљу, жена исто тако црвену хаљину. Они тако скрећу пажњу да су складан пар. Та боја сада није тамно црвена, него малчице има примесе жуте, као што је оригинална боја аутомобила ферари. Та боја се третира као симбол успеха, радости, ведрине духа. Милина је те људе фотографисати. Не облаче се сви народи исто за венчања. Питање је да ли инсистирају на свечаности па носе тоалете, а мушкарци одела са лептир-машнама, или на свадбу гледају као прилику да се провеселе.

У недостатку других, свадба је у српском селу културна манифестација, нешто се дешава, и то нешто је пријатно и весело. Тако да се народ облачи за свечаности углавном прилагођено томе. На свадбама је прво венчање, свечани чин, жене имају мараме преко голих рамена, а после пар ракијица у сали за свадбу одлажу штикле и ваде из ташне балетанке. Или се ладно изују и играју коло босе. Мушкарци се распашу и дигну руке. Срби су срећан народ. Девојке на данашњим свадбама играју утегнуте у минићу са сунђерастим повећим брусхалтерима и обавезним телефоном у руци. И све је онлајн.

Куда иде дубља мисао ових фотографија?

Е па то је на вама! Свако има своје асоцијације у складу са сопственим искуством и образовањем. Зависи од вашег карактера. Постоје знатижељници који ће видети пуно тога у овим фоткама, видети и себе и контексту средине, а постоје особе које само кажу да је то слика неког претходног времена и окрену се својим, неким другим интересовањима. Не могу натерати сваког да се замисли. Природно је да људи решавају неке своје бриге и да за уметност немају ни интересовања ни концентрације. Сматрам својим највећим успехом што сам народне људе приближио урбаним, онима који су до сада осећали дистанцу са "тамо неким, са села". Ако вам људи са ових фотографија нису блиски и драги, онда сам џабе радио.

Miljenik hipstera

Sa Draganom Petrovićem razgovarala Aleksandrija Ajduković


1. Kako gledaš na činjenicu da si miljenik hipstera? Šta oni, po tvojoj pretpostavci, nalaze u tvom radu?

Vidite gospođo, ja sam nekako u ubeđenjiu da sam miljenik svih, ne samo hipstera (: Da sam pisac verovatno bi moji romani bili visokotiražni. (Znam šta pomišljate, narcis... retka cvećka itd, ali nema veze). Hipsteri misle da su otkrili u mom radu alternativu za oficijelnu umetnost, da mase ne kapiraju vrednost mojih fotki. Vama hipsteri nisu bliski? Pa i to su ljudi, i oni su deo našeg društva. Zanimljivi su mi, trude se, mada jeste da mnogo poziraju i ističu svoj način života. Jednom ste Vi rekli da je "umetnički način života" hipsterski manir ili kako već. Pa to je strašno! Vi ne razumete sve ljude.


2. Kakva je uloga tvoje majke u tvom radu? Da li ti se sviđa poređenje sa Almodovarom u tom smislu?

Znam, i ja sam se više puta zapitao da li sam podsvesno iskoristio Almadovarovu ideju, svesno nisam sigurno. Da nisam gledao film gde njegova majka čita vesti na TV dnevniku onda bih mislio da je to bila moja ideja, ovako se preispitujem. Nemojte molim vas da objavite ovo pitanje-odgovor, ja se trudim da budem autentičan, da mene kopiraju :) Našli ste dlaku u jajetu. Čestitam! U zadnje vreme često fotografišem majku. Motivi za dobru fotografiju nisu tamo negde. Moja mati je tipičan predstavnik običnih ljudi. Ako uspem da reprezentujem njenu ličnost kroz svoje radove, uspeo sam da napravim dobar rad.

  • 2a. Almodovar nije dlaka u jajetu, nije on jedini , ali je najtipičniji ili, ako baš hoćeš, najuočljiviji primer, zanima me da li je vaš uzajamni odnos rezultovao nekim umetničkim radom i kojim, o tome bih volela da publika više sazna. Ova pitanja imaju smisao da podstaknu da se tvoja stvaralačka ličnost objasni široj ali i stručnoj publici.

Jesu Almadovarovi filmovi i neverovatni i fascinantni, ali nisam potpao pod njegov uticaj. Na mene su trajno uticali francuski filmovi, najpre Trifo, kao i serija kriminalističkih filmova sa Linom Venturom. Da smo savremenici Trifo i ja bi smo bili prijatelji. Pitao bih ga 1995. da mi bude kum na venčanju u opštini Savski venac. Kad sam zadnji put gledao Američku noć prosto mi se plakalo od nabujalih emocija. A kad gledam Hičkoka, zanemim. Ne verujem očima kako je sve napravio. U periodu kad sam imao 25-35 godina posećivao sam Muzej kinoteke dva - tri puta nedeljno, a nedeljom išao na seosku svadbu pod šator. U Kinoteci nam se društvo okupljalo. Uvek bi dolazili pola sata ranije, družili smo se na trotoaru ispred Kinoteke i hotela Union. Moja devojka je uvek kasnila na projekciju, u mraku je ulazila i znala je da sedimo u devetom redu, sredina.


3. Ponekad tvrdiš da si ti silom prilika svadbarski fotograf i snimatelj-tezgaroš. Reci nam nešto o tom tvom poslu. Kako izgleda tvoj radni dan kada ipak uspeš da iskoristiš situaciju za sopstvene potrebe - u umetničke svrhe?

Dugo sam fotografisao ili snimao ljude, bavio se slikom čoveka. Kao što se neko kroz društvene nauke bavi ljudima, tako se ja bavim istom temom, ali kroz sliku ili video snimak. A gde fotograf može da savata ljude nego na nekom javnom skupu! Gde može da se fotografiše običan čovek nego na svadbi. Svadba je skup na kome 200 ljudi boravi 12 sati. Tako sam imao priliku da budem u društvu po ceo božiji dan, da čekam da se neko otvori i da ga tada fotografišem. Ja obično kažem, kad neko pokaže svoju dušu (ličnost), kad ona bljesne, ja to primetim i tad fotografišem. Ne fotografišem spoljašnost čoveka. Ne radim po automatizmu, već se saživim sa ljudima. Obrazovani umetnici misle da je umetnost negde drugde, imaju pradrasudu da su svadbe kič. Ima tu i kiča i prevaziđenih običaja, ali ja ne snimam svadbe već ljude. Čoveka! Ja obično kažem veselo srce, ili šta već čovek pokaže u datom trenutku. Na svadbi kamerman i fotograf imaju potpuno odrešene ruke. Gde drugde mogu slobodno da slikaju? Jedino mi je problem što ne mogu više da radim, svadbe su mi dostupne samo ponekad.

  • 3a. Pominješ obrazovane umetnike, a znamo da si ti autodidakt. Kakva su tvoja iskustva na tom planu i kako objašnjavaš svoje zaziranje od intelektualnosti i obrazovanja?

Hoćeš da kažeš da zazirem od formalnog obrazovanja, diploma? Obrazovanje u umetnosti je jako delikatno. To nije kao u nauci. Umetnička akademija treba da da osnovno obrazovanje mladom čoveku, da probudi u njemu autora i treće, da ga podstakne da stvara. U ovom trenutku pokušavam da prevrtim u glavi koji su fotografi za mene najbolji u istoriji fotografije i da pretpostavim koliki je na njih bio uticaj škole. Mislim da su to sve bili potpuno autonomni ljudi koji nisu stvarali onako kako ih je neko učio. Gledajući i danas fotografe iz našeg okruženja koji su postigli uspeh, mislim da su i oni puno toga naučili sami istražujući. Poznavaoci fotografije tvrde da su moje fotografije najbolje one sa samog početka, sa sredine 80-tih godina. Tad nisam poznavao radove svetski slavnih fotografa već sam slikao spontano i po nahođenju, najpre na osnovu empatije. Fotografije su predstavljale te ljude, a ne mene kao autora, ne moj stil.

Gledao sam pre nekog vremena na internetu šta rade fotografi koji su završili zapadnoevropske akademije i nekako imam utisak da puno toga izgleda kao da je to slikao jedan te isti čovek. Mislio sam i da sakupim fotografije tridesetak fotografa akademski obrazovanih i da ih stavim na jednu web stranu, da napišem recimo da je sve to slikao John Smith koji je završio tu i tu akademiju da vidim da li će neko primetniti da to nije sve slikala jedna osoba. Naravno, autentičnost nije neophodna, ali da li su svi umetnici slični kao osobe? Zašto im fotografije liče? Zadatak profesora a kasnije i kustosa je da probudi svakog čoveka da on (ona) sam sebe otkrije i predstavi publici svoj svet. Da mu obrazovanje ne nameće norme ili da mu neko drugi otkrije njegov najveći potencijal, već on sam.

Sledeće što primećujem u obrazovanju je da čovek sa 19 godina ne može da proceni da li je umetnička duša, da li uopšte ima potrebu za izražavanjem, nagon za umetničkim stvaranjem. Tako se dešava da ogromna većina akademski obrazovanih fotografa ne postanu umetnici.

4. Tvoji radovi deo su prestižnih kolekcija MSUB i Wiener Stadtische. Da li si ti bogat čovek sada i kakvi su tvoji utisci nakon što si postao otkupljivani umetnik?

Bogat da! Bolje da sam to kažem nego da umetnici upiru prstom u mene i kažu: ja ništa a on mako lovu! Ne vredi kukati, izreka stara. Jel mislite da je odabir mojih slika i u ova dva slučaja hipsterski? Kod ove dve kolekcije reč je o mojim fotografijama od pre 30-35 godina. Ispostavilo se da su moji stari foto-negativi porodično blago, a da fotke završavaju u muzeju. U sadašnjim uslovima viši nivo od ulaska u muzej je jedino da čekam poziv za učešće u rijalitiju Farma (: Slavko Timotijević kaže da umetnici pričaju samo o parama, pa eto i Vama su pare četvrta asocijacija kad su tema moje fotografije.

5. Pominješ Slavka Timotijevića, kakva su tvoja iskustva u saradnji sa Slavkom i kakvu je zapravo on ulogu odigrao kad je tvoje stvaralaštvo u pitaju?

Trebao bih da zakupim domen Duga je to priča tačka kom pa da sve objasnim od početka. Godine 1991. sedeo sam na jednom smeđem dvosedu kod Jole i Kwaye u bloku 21. U ruci sam držao dvadesetak fotografija koje su mi ostale neprodate od fotografisanja narodnih veselja. Bilo me je žao da bacim te fotke, čuvao sam ih. A njih dve su vrlo zanimljivo reagovale gledajući fotografisane ljude sa svadbi i ispraćaja u vojsku. Dugo smo komentarisali te fotografije i ja sam zaključio da su te fotografije zanimljive ljudima koji nisu iz sveta svadbi. Tako sam odlučio da ih stavim u kontekst umetnosti i predstavim publici. I gde sam tad mogao drugde da idem nego kod Slavka Timotijevića kustosa u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Odneo sam mu 200 fotografija formata 13x18 on je prepoznao potencijal u svemu tome i ta izložba je napravila bum u gradu. Posetili su je i andergraund muzičari koji su se tada okupljali U SKC-u. Slavko je jedini u gradu bio spreman da tako nešto ubaci u umetničku galeriju.

Sa jedne strane je galerijska neobičnost bila što su izložene samo kolor fotografije printerskog formata, a do tada su se fotografi držali normi da je umetničkija c/b fotografija i to većeg formata. Sa druge strane je neobičnost što smo predstavili ruralne ljude urbanoj sredini i to u vrlo pozitivnom svetlu. Posle sam još tri puta pravio kod njega samostalne izložbe, jednom godišnje. Kasnije mi je Slavko namenio rubriku "nacionalna geografija" u Beorami listu iz kulture koji je on izdvao. Tu je jednom mesečno objavljivana po jedna moja fotografija.

6. Uskoro će tvoja izložba u Salonu MSU. Šta ćemo moći da vidimo i kakva su tvoja očekivanja od te izložbe?

Izložba u Salonu je zakazana za kraj 2018. godine. Nisam još razgovarao sa kustoskinjom o konceptu. Predložiću temu Ferrari Red. Imam dosta apstrakcija sa karakterističnom bojom i dosta scena sa ljudima u ferari crvenoj odeći. Imam i videa na tu temu. Očekujem puno od opšteg utiska! Ta kolekcija pokazuje srećne ljude koji lepo žive, nisu teški, optimistični su. Jarka boja ima jaku simboliku. Kako ćemo posle te izložbe mi kukci da kukamo kad slike demonstriraju sreću i uspeh!? Hoću da podstaknem entuzijazam kod publike.

Instalacije

Instalacije u dvorištu. Zemun 2018.






Fotografija



Ovo je moja prva umetnička fotografija iz 1971. godine. Tada sam radio po načelima koja su vladala šta je umetnika fotografija, šta ne. Kasnije sam shvatio da su izražajnije obične fotografije običnih ljudi u običnim situacijama, nego da se trudim da pravim od fotografije simboliku koja pokreće složenu filozofsku diskusiju. Čovek mi se učinio nekako, veći potencijal. Nisam hteo da se prilagođavam žirijima, komisijama za prijem u umetnička udruženja, kustosima. Bacio sam tada ovu fotografiju u fioku zajedno sa ključevima od kapije, spajalicama, otpalim ekserčićima sa zida, babinim naočarima, četkom za skupljanje statičkog elektriciteta sa gramofonskih ploča, grickalicom za nokte, test negativom, pamučnim rukavicama, flasterom, kombinovanim kleštima, pasošem, step up ringom, polarizacionim filterom, rezačem, fenalgolom koji sam tada pio kada me je bolela glava od badelovog konjaka.

Maniri

- Izložba "Maniri" autor Dragan Petrović u organizaciji Udruženja vizuelnih umetnika Užice, Vojna ustanova Krčagovo, galerija Reflektor 28. jun - 31. avg. 2017.


Dejan Klement, koordinator galerije REFLEKTOR rekao je da bi voleo da u ime mladih umetnika u Srbiji kaže nešto o autoru ove izložbe, Draganu Petroviću:

- Mi, mladi stvaraoci, Dragana vidimo na dva načina. Prvi su oni koji ga ne poznaju, ali su upoznati sa onim što on stvara. Za njih je Dragan gotovo idol mladih, sa statusom rok zvezde alternativne scene. Onog trenutka kada otkriju, najčešće njegove analogne fotografije iz osamdesetih, dobra reč o njegovom izuzetnom doprinosu savremenoj umetnosti širi se poput nezaustavljivog virusa.

Njegove fotografije se dele, ne samo sa onima koji umetnost stvaraju i promišljaju, već i sa onima koji su od umetnosti najudaljeniji. Sa druge strane smo mi, koji smo imali priliku ili čast da Dragana upoznamo, koji u njemu najčešće vidimo, pre svega izuzetno skromnog čoveka sa divnim manirima, koji se uvek izmešta iz centra pažnje da bi za sve nas bilo dovoljno mesta.

Skoro sam čuo da u Londonu niko nije znao kako izgleda londonska izmaglica dok je Tarner nije naslikao. Isto tako se govori i za bazen Dejvida Hoknija. Tako i Dragan u svojoj najnovijoj seriji radova prikazuje nešto što je deo naše svakodnevice, nešto što gledamo celoga života. A da li to znači da zaista i vidimo? LJudi na fotografijama Dragana Petrovića smo mi. Mi koji se užurbano krećemo da ne propustimo autobus, mi koji danas imamo završni ispit na fakultetu, seli smo u park da odmorimo, stojimo nestrpljivo u redu pored kase u supermarketu, mi koji smo se danas okupili u galeriji Reflektor.

Kako mi je delovanje u polju sociologije uvek bilo od najvećeg značaja, dozvoliću sebi da zaključim da ovu izložbu gledamo pedeset godina ranije. Tek sa te vremenske distance ova dela će dobiti svoj potpuni značaj. Govoriće o jednom društvu i estetici jednog vremena.

Ko danas čita knjige?

Osobe sam fotografisao na izlasku iz Gradske biblioteke u Beogradu tokom juna 2015.