Tri Lađara - kafana!

Utorkom u Zemunu ul. Zmaj Jovina kafana Tri Lađara, džez veče od 20 do 22h!
Fotografije snimili Aleksandrija Ajduković i Dragan Petrović u maju 2013. Dođite utorkom, obavezno!




















Svesni kič / Od umetnosti se ne živi

Dragan Petrović fotograf i kamerman (55). Samostalno istraživao fotografiju 30 godina. Tokom devedesetih imao 4 samostalne izložbe fotografija u SKC-u Beograd kod kustosa Slavka Timotijevića. Autor udžbenika Fotografija, izdanje 2000. god. Poslednjih 20 godina fotografiše na temu “ljudi iz naroda” pri čemu je dobio epitet etno-fotograf. Učestvovao u grupnim izložbama u Salzburgu Austija, Novom Mestu Slovenija i Fotodokumenti u salonu MSUB. Izvor prihoda mu je video snimanje svadbi. http://draganpetrovic.rs
Prilog pripremila Aleksandrija Ajduković

- Od kada se baviš ovim poslom i da li se od tada nešto promenilo?

Ne smem da kažem od kada se bavim, jer otkrivam svoje godine. Na jednoj Internet prezentaciji sam napisao da imam 20-godišnje iskustvo u snimanju svadbi. Međutim, mnogo je duže – oko 30.
Tako da ne smem to da kažem, jer ako kažem koliko imam godina, neće mi dati posao. Postoji diskriminacija. Jutros me je jedan zvao telefonom, našao me je preko internet oglasa i kaže: " Pročitao sam da imate 20 godina iskustva, koliko vi to onda imate godina, koje ste godište?" Ja sam rekao koje sam godište i posle se nije javio. Ne smem da kažem koliko imam godina. Ja se osećam jako dobrim snimateljem. U svakom smislu se osećam superiorno. Znam da snimam, imam iskustva, imam i fizičku kondiciju.

- Kako je održavaš?

Ne treba tu neka posebna kondicija zato što se na snimanju samo „pritisne dugme i kamera snima”. Prilično je „lak” posao.

- Kako lak, koliko traje svadba?

Desilo mi se nedavno, snimao sam neko romsko veselje koje je trajalo 16 sati bez prekida. Gospođa je insistirala da snimam bez prekida, nisam imao vremena da pijem vodu. Nisam imao vremena da sednem. 16 sati sam radio. 16 sati sam morao da budem na nogama i da budem u pripravnosti, ako se nešto važno događa da to snimim. Bio je rođendan unučeta te žene koja me je zvala da snimam i koja je insistirala da snimam ceo dan. Ja sam u jednom trenutku otišao da jedem u drugu prostoriju i odmah je došao kelner i rekao :"Hajde kamerman, zovu te!" Tako da se dosta radi, ali taj posao nije toliko težak ukoliko se prihvati.



- Kakav je sistem plaćanja? Putem dnevnice?

Ja imam svoju tarifu. 100 evra dnevno za mene, plus 50 evra onome ko mi nađe posao. Po tom osnovu i funkcionišem. Ne bih nikada sam našao posao. Ja se ne družim s ljudima koji prave svadbe. Moji prijatelji ne prave svadbe, ne krećem se u krugu ljudi koji prave svadbe. Moram da nađem posrednika, menadžera koji ce mi naći posao.

- I koliko sati radiš u proseku?

Podrazumeva se ceo dan rada za 3 sata konačnog snimka.

- I posle postprodukcija?

Ja snimim oko 4 sata i u postprodukciji napravim 3.

- Da li se od kada si krenuo sa tim poslom, nešto promenilo?

Promenio se stil rada. Fotografija je postala modna fotografija. Fotografija mladenaca strašno liči na modnu fotografiju. Ne snima se kao ranije, autentično. Ne snima se onako kako jeste, nego se trudi da se ulepša, da mladenci liče na manekene. Tako je i kada ih snimam. Ja ih animiram da urade to i to.. Kažem im: " Sad ću da vas snimam. Dodirujte malo jedno drugo! Popravite frizuru jedno drugom! Čačkajte jedno drugo! Mazite se malo! E sad se poljubite!" I oni se poljube. Ja kasnije podvučem ton i to sve sto sam im pričao, ne čuje se. Ostane onako jedan romantičan snimak. Ja se trudim, znači, da napravim romantičan snimak.



- A kako odabireš muziku s obzirom da to nije nešto sto te privatno zanima?

Trudim se da pronađem neki kič instrumental i sve sto snimam trudim se da bude kič. Jer čim mlada ima venčanicu, svadba je sama po sebi kič. I ne može se pobeći od toga. Mnogi mladenci se trude da svadba bude „urbana”, ali od kiča ne mogu da pobegnu. Ja se trudim da nađem takvu muziku koja će zadovoljiti njihov ukus.

- Kako ide to sa autorskim pravima za muziku?

To je za privatnu upotrebu, nije za javnu. Za privatnu upotrebu nije potrebno autorsko pravo.

- Da, ali ti stavljaš klipove na sajt.

Na Internetu je anarhija. Stavlja ko šta hoće.

- Na tvom sajtu piše: „kamerman za snimanje svadbi high definition kamerom”. Zašto si to naglasio i da li je to uslov da te odaberu za posao?

Sad je u modi „full HD kamera” i mladenci veze nemaju sta je to, ali jednostavno traze full HD. Kao kad bi neko hteo da se vozi taksijem pa kaže: Hocu da dođe mercedes 500 E (ekskluzivno) i onda traži nekoga ko ima takav mercedes i neće da se vozi drugim taksijem nego samo tim. Tako je i na snimanju svadbi, hoće full HD. Jutros me je jedan zvao i počeo je pitanje tako: "Hteo sam da pitam nešto u vezi kamere..." Znači nije me kao kamermana pitao šta snimam i kako snimam, nego je zvao da pita „u vezi kamere”.

- Šta to znači?

Ljudi ne znaju šta treba da pitaju, oni treba da traže kamermana, snimatelja koji će snimati, a ne da se intersuju kakva je kamera. Bitno je šta će snimati i kako će snimati. Naravno, bitna je i kamera. Ja imam dobru kameru, ali sam je kupio samo zato da bih zadovoljio te potrebe mladenaca. Kamera koju sam ranije imao, koja sada ima cenu od 500 E je isto tako dobra kao i ova koju sad imam koja košta 3000 E. Razlika u kvalitetu se ne vidi kada se snimak komprimuje na dvd.

- Koja je tvoja ciljna grupa?

To su narodni ljudi. Takav je narod.

- Kakve su modne tendencije kod mladenaca i gostiju, i u odevanju, ali i u manirima?

Tendencija je da fotografija liči na modnu fotografiju, a oni da liče na manekene koji poziraju i koji su lepi i atraktivni. Znači lepi i atraktivni, to je jako bitno da se naglasi.

- Mislila sam na izbor venčanice, odela kod mladoženje i uopšte - odevanje kod gostiju. Da li se nešto promenilo, s obzirom da radiš tako dugo. Da li primećujes neke trendove, povratak devedesetih o kojem se priča.

Ne. Mladenci i gosti se trude da izgledaju što atraktivnije. Nije povratak u devedesete. U devedesetim su bili previše ludi. Npr. mladoženja je imao crveno odelo, ili žuto. To je sad nemoguće, nema toga više.

- Tvoji snimci deluju neverovatno toplo, iako si ti iz drugog sveta kako kažeš, tvoji prijatelji ne prave svadbe itd. Deluje kao da ti je ipak bilo prijatno snimajući ih.

Kako da ne, ja uživam dok snimam. Snimam ljude onakve kakvi jesu, doduše trudim se da ih ulepšam koliko mogu, ali spontano kad snimam ja snimim ljude kakvi u duši jesu i tu se ustvari snimanje pretvara u umetnost zato što ja dobijem realnost, ono što ljudi kriju. Ja ih snimam kad se malo opuste, kad popiju.

- Ti se infiltriras u redove? Vidim da deluješ dosta neupadljivo, nevidljivo i niko ne gleda u kameru. Kako to postižeš?

Ja volim da snimam bez reflektora, da budem neupadljiv, uđem u srca prisutnih. Ja se trudim da se oni priviknu na mene da sam ja tu, i da se ne obaziru na mene. Ja sam među ljudima kao senka. I onda ih snimim iznutra. To je suštinsko objašnjenje.

- Možda s tim i da završimo ili imas još nešto da dodaš?

Jako bitno mi je da kažem da se trudim da budem tezgaroš, a ne umetnik i to je suština mog rada. Pošto sam shvatio da je umetnost teško naplativa, trudim se da snimim nešto što se traži. Međutim od umetnosti nisam uspeo da pobegnem. Hteo ne hteo, ja ako snimim ljude iznutra, onakve kakvi jesu - ja sam napravio umetnost.

Beograđani čekaju Godoa


Izložbom '' Krađa identiteta '' Dragan Petrović nastavlja svoj tegobni put duž rubova institucija kulture, po mestima koje bi npr. u NYC dobile prefiks off-off.  Petrović se u svom radu rukovodi svojevrsnim ''heavy-punk populizmom'' koji podrazumeva potpuno odsustvo bilo kakvog lažnog sentimenta prema subjektima koje fotografiše, ali to ne zanči i odsustvo ljudske saosećajnosti. Bilo da je reč o svadbi i svadbarima, kućnim veseljima ili portretima koje pravi po svom specifičnom odabiru ( uglavnom ruralni ili *urbo-ruralni* likovi i milje/i/ su mu omiljeni ) tokom tri decenije kreativnog rada Petrović nije sebi dopustio da sklizne u dodvorički populizam toliko drag našim umetnicima koji su MSUB rado zamenili za 'Buvljak' jer su osetili da im je tamo i mesto.Napuštene farme goveda čekaju prazne e da bi se i na njih bacili. Jer Muzeji /?/ da valjaju, tako valjda misli naša kult. elita, ne bi bili zatvoreni. 





Petrović, dakle nije tražio zvanično mesto gde se distribuira 'zvanični' populizam, on nije umetnik koji slavi prostotu ''Reality show'' mentaliteta, njegovi portreti su, ako sledimo ovu liniju asocijacija upravo ono što nedostaje 'nabudženim' likovima sa raznih medija ili rijalitija. Ne treba Mica Trofrtaljka Petroviću da mu diže omlohaveli rejting. Svoje shvatanje naroda / ne, dakle, nacije / on je održao na distanci od jeftinih trikova sa fake-kitsch mobilijarom buvljaka. Njegovi likovi su dostojanstveni u svom pas-tout /ne-celom/ koje konstituiše naše 'celo', ovaj ''svet umetnosti'', dekadentan, nekreativan, udvorički ... na izdisaju.




Za one koji gledaju umetnost sa izvesnim predznanjem ili sa estetskim pretenzijama likovi koje Petrović beleži za neko buduće vreme ( jer je neshvaćen u ovoj aktuelnosti ), sudeći po zvaničnim reakcijama karikaturalnog provincijskog svetonazora koji vodi institucije kulture i /treba/ da oglašava dešavanja u toj kulturi / na primer - niko iz ''establishment-a'' se nije pojavio na otvaranju izložbe / to što umetnik Petrović radi i nije vredno pomena. Za Petrovića, međutim,  konstitutivna uloga likova koje beleži svojom kamerom ili, kao što je slučaj sa radovima koje je izložio na izložbi koja je povod za ovaj tekst - mobilnim telefonom, jeste još jedno suočavanje sa manifestacijama stalnih i nažalost sve tužnijih likova ljudi sa ulica ovog grada.


Ovaj put kradom, da ne bi licima oduzeo oreol ili spleeen brige i beznađa fotograf Petrović nam na 60 fotografija - primera kako to Beograđani čekaju Godoa, to jest autobus, daje presek jednog tragičnog  polja naše svakodnevice koje najčešće, a po urođenom instinktu opstanka ne želimo da primetimo. Kada bi me neko pitao kako izgleda onaj koji čeka NIŠTA ja bih mu rekao da pogleda Petrovićeve fotografije sa izložbe '' Krađa identiteta''. Jer pogledi koji su upućeni prema nadolazećem, budućnosti / ''Čekaju voz (bus) što doći neće ...VIS''Indexi'' ) imaju jedva podnošljivu meru tragičnog... Jer i kada dođe taj dugo čekani autobus ... Šta dalje?

Jedan mladić, prolaznik, prokomentarisao je fotografije:'' Prvo mi se sve to /fotografije/ učinilo glupo, a onda sam shvatio da i ja, verovatno, izgledam slično kao ovi na njima kada čekam bus.''

 Nikola Pilipović

U Beogradu,28.11. 2013.



Dragan Petrović : “Krađa identiteta” foto-portreti, izložba.
Atelje 144, Čumićevo sokače, spiral stepenice do vrha, Beograd.
23. nov. 2013. do 4. dec. 2013.

Posle otvaranja koktel parti “Zašto kriješ pogled taj”

Dragan Petrović : “Krađa identiteta” foto-portreti

Atelje 144, Čumićevo sokače, spiral stepenice do vrha, Beograd.
23. nov. do 7. dec. 2013.

Posle otvaranja koktel parti “Zašto kriješ pogled taj”

Olivera Erić, istoričar umetnosti :
Uspeo si da zabeležis pakao života koji živimo okruženi zavidnim, sujetinim, bezosećajnim, interesno motivisanim, i nadasve glupim, neobrazovanim i nekulturnim ljudima....

Aleksandrija Ajdukovic, fotograf :
U vreme mobilnih telefona, retko ko odoleva a da ne pribeleži svoju svakodnevicu koliko god ona surovo ili manje surovo izgledala. Mobilni telefon je postao sastavni deo našeg organizma, a u rukama Dragana Petrovića ubojito sredstvo da se ukaže na istinu. Čovek kiborg - šetajući špijun svakodnevice.

Dragica Vukadinović, istoričar umetnosti :
Sintagma “human condition” nameće se kao prva asocijacija, koliko god to zvučalo pretenciozno.

Miha Colner, istoričar umetnosti, Ljubljana:
To je antropologija frekfentnih prostora kao što su autobuska ili železnička stanica gde ima nebrojeno motiva. Više manje vidim da je ovo neka sirotinja.

MANIK, umetnici :
Ne mantraj me - svrbi me svrb.

Maida Gruden, istoričar umetnosti :
Moj prvi utisak je da sam gledajuci ove fotografije verovatno napravila jedan od izraza lica u koje sam gledala. Neko univerzalno prepoznavanje veoma suptilnog "zaprepašćenja" ili stanja za koje bi trebalo izmisliti novu reč.

Natalija Jakasović, istoričar umetnosti :
Ha, ha kako dobro uhvatis momenat, ali ih ne ismejavas, mislim tvoje junake.

Miroslav Karić, istoričar umetnosti :
Bravo Dragane! Još jednom si pokazao u čemu si pravi majstor! Tvoji foto portreti ostaju pravi dokument vremena i mesta u kom živimo. Spontano, iskreno otkrivaju lice grada koji svi jako dobro poznajemo: uspavano, zamišljeno, zabrinuto, nervozno, skockano, razbarušeno...jednostvano, a opet vrlo kompleksno...

Jelica Petrović, autorova majka:
Kad bi oni videli sebe na izložbi, jel bi ti odgovarao nešto? Pa nemoj Dragane onda, ako je to kažnjivo!

Benjamin Beker, fotograf, živi u Londonu:
Radi se o ljudima koji su u konfliktu između svojih seoskih navika i gradskih koje su samo donekle prihvatili. Vidi se stres velikog grada pomešan sa seoskim izrazima, i načinu oblačenja itd.

Darko Džambasov, urednik izložbe:
Ovo je pank! Dokaz- većina naziva albuma Igija Popa apsolutno podupiru tematiku:

1973 – Raw Power
2007 – The Weirdness
2013 – Ready to Die
1977 – Kill City

Solo

1977 – The Idiot
1977 – Lust for Life
1979 – New Values
1980 – Soldier
1981 – Party
1982 – Zombie Birdhouse
1988 – Instinct
1996 – Naughty Little Doggie
1999 – Avenue B
2001 – Beat 'Em Up

Tanja Polovina, slikarka, živi u Danskoj:
Kolekcija uličnih utisaka izaziva smeh na prvi pogled, kao dobar vic...paljenje na prvu loptu! Kolekcija crpi svoju snagu u ponavljanju, gde gledalac ubrzo zatiče sebe u dilemi i suočava se sa samim sobom. Ovo nije ogledalo iz Slike Dorjana Greja ili snežane i sedam Patuljaka... vec krhko ogledalo svakosti i svačijesti...

Paula Muhr, umetnica, živi u Berlinu:
Raniji fotografski portreti Dragana Petrovića su vrlo precizno i sa pozavidnom lakoćom ukazivali na sveobuhvatnu karnevaliziju našeg društva. Zajedno sa Petrovićem, posmatrači tih fotografija nisu mogli da se odupru univerzalnom, suberzivnom smehu, koji je obuhvatao i njih same. Bahtinovka dihotomija ozbiljnog i smešnog je u novoj seriji fotografija ustupila mesto gotovo nemilosrdnoj i sardoničnoj analizi kiča, zapustenosti i beznađa. Shodno Draganovoj promeni perspektive, smeh posmatrača se transformisao u grimasu.

Jelena Spaić, istoričar umetnosti:

Petrović je ovoga puta snimio vestern: uhvatio je daleke poglede tamo gde vetar nosi lake na obaraču, netremične-opasnost vreba dok se čuje odjek koraka u napuštenom gradu, pronicljive, nesmotrene, zaštitničke … tu i tamo neki detalj: nadlaktica, poza, neko se mršti, neko plače, ali dvoboj sa sopstvenim osamama je u toku i iskupljenja nema.