Фотограф радости


Са Драганом Петровићем разговарао Никола Тодорић, за Политикин Базар 2018. децембар.

Каква је ваша естетика?

Кад гледамо колекцију фотографија са изложбе Весели свет пре би смо могли естетику да разматрамо са друштвеног аспекта, понајмање са визуелног, јер када фотографишем споредно ми је кадрирање, игра светлости и сенки и остала визуелна правила.

Сликам људско биће, јединку у оквиру друштва која се труди да изгледа лепо и отмено, а то је вештина, ту се требају снаћи. Ја заправо фотографишем то сналажење људи на породичним прославама, њихову жељу да буду лепи, пристојни. Није лако људима да пред фотоапаратом одглуме себе.

Од почетка осамдесетих година фотографишем или снимам људе, мада више не радим, стицајем околности. Рекох: људе. Замислите сада колико је то широка тема и изазовна, поготово ако се бавите сликом. Ако гледамо нас у контексту природе кажемо да је човек најинтересантнији део природе, најфотогеничнији. Човека се не можеш насликати!

Кад посматрам колекцију мојих старих фотографија рекао бих да је моја естетика заправо разноврсност свих тих људских душа, њихових искустава. Људи су и различити и слични, тако да фотографије морају бити разноврсне. Ја се заправо не трудим да наметнем свој стил, већ да прикажем сваку особу за себе и да препустим публици да стекне општи утисак. Свака личност је вредна, а публика ће препознати те вредности. Фотографисање се своди на опажања. Сви су фотографи воајери, воле да гледају. Фотограф друкчије види.

Ја се трудим да моје фотографије послуже да се преко портрета обичних људи публика упозна са својим окружењем, да свако у њима види своје тетке, ујаке, комшије, пашеноге, па тако и себе пронађе ту негде. Трудим се да не намећем ништа, већ репрезентујем те особе.

Ја сам пре три деценије мислио да ми је част да се моје фотографије могу ставити у контекст уметности, а данас гледам како да се избатргам из тих вода јер је дефинисање уметности лутање теоријско, са великом могућношћу да теоретичар неће успети публику да убеди да је уметничка фотографија нешто више од "обичне". Поготово што се уметници због неразумевања од грађанства сматрају занесењацима, чак до границе да се третирају као паћеници који се неће доказати до судњега дана.

Фотогафијама не критикујем свет, већ афирмишем оно што сам препознао и осетио као квалитет. То је онада та моја есететика. Не могу фотографије да ставим у одређени контекст и да ту остану. Не намећем публици дефиницију моје колекције фотографија. Нека свако закључи о чему је то. Све су фотографије настале спонтано, из ситуација, тако да није наметљива моја намера. Други део ауторства настаје сада, после више деценија када бирам шта ћу вам приказати од милион снимака.

Зашто сте одабрали да фотографишете баш то што сте фотографисали?

Уметнички критичари ломе копља око тога да ли сам ја све моје добре фотографије направио случајно. Из нехата, па настаде нешто добро. Кад ми се укаже прилика да видим нечију личност, нешто што није спољашњост, и ако ми се учини да могу да је представим у форми фотографије, ја тај мотив бирам! То би био мој одабир шта фотографисати. Ако не могу да прикажем личност, нећу да шкљоцнем, одложићу сликање за мало касније. Најбоље своје фотографије сам снимио пре 35 година са доста наиве и спонтаности. Ја тада нисам ни слутио да ће те фотографије постати део музејских збирки, да ће се излагати и стављати у контекст уметности. Ја сам се као младић вукао по свадбама, шаторима, по српским селима, сликао народ. Звали су ме сликер. Човек који их слика. Нису говорили фотограф. И сад ви мене питате зашто! Ја тада нисам знао шта је добра фотографија, нисам учио школе и академије за фотографе, није их ни било, већ сам фотографисао по нахођењу. По осећају. Емпатија је била неизбежна. Да сам имао у виду да ће те фотографије бити предмет расправе како се данас каже културне јавности, онда бих вероватно другачије приступао, бирао бих друге мотиве, стил не би био аутентичан и вероватно би то све личило на некакав меинстрим.

Кад се фотографише не сме се размишљати о томе шта ће кустоси да кажу, нити публика, а то је тешко оствариво некоме ко мисли да је уметник. Испоставило се да су моје фотографије добре зато што ми у оно време није то ни падало на памет.

Шта ћете већи разлог за фотографисање од тога да сте у прилици да сликате људске душе! Понекад сликам и просторе, и природу, али те фотографије нису толико изражајне као слике лица из којих се може дуго читати. Човек је чудо! Тако сам назвао моју претходну изложбу у Културном центру Београда из јуна 2018. Ова изложба је са називом: Весели свет. Као, све је весело, смејемо се, зезамо се гледајући фотографије, и на крају изађемо из галерије замишљени.

Колико су фотографије значајне као хроника једног времена?

У теорији се употребљава одредница докуметарна фотографија. Сликом се докуметују карактеристике тог доба, уколико се симболично представе те исте карактеристике, индиректно, тада критичари кажу да је то уметничка фотографија. Данас су и они сами свесни да све те теорије и категоризације падају у воду. Помама је данас за докуметарном фотографијом. Не може нико да побије да је документарна фотографија равноправна са концептуалном, са игром симбола, визуелизацијом, стилизацијом.

Морала би фотографија бити хроника времена зато што је најлакше бити хроничар тако што ће се заблежити фотоапаратом то што видите пред собом. Читањем старих фотографија се виде промене, нормално је да се мењају друштвени односи, техника и технологија, фризуре, дизајн аутомобила. Размишљамо да ли би било лепше да смо живели у 19. веку, постоји изрека времена су увек лоша.

Недовољно је сачуваних старих фотографија. Ја сад гледам на инстаграму профиле фотографа које не познајем, који нису одавде и мислим се шта ће од свих тих дигиталних фотки бити сачувано, шта је хроника нашег времена, а шта ће бити избрисано као безвредно. Гледам да ли постоје фотографије које не говоре ништа. Кад прегледам стотине фотографија неког странца на инстаграму често закључим да нисам видео ништа, заправо да су невероватно празне, бесмислене. Мислим да и то може бити добра хроника данашњег времена. И празнина је нешто. Тешко је проценити како ће наше фотографије бити третиране после пар векова.

За фотографије се може рећи да су манифест радости ...

Изложба Весели свет је збирка фотографија које су настале на разним весељима, и око њих, тако да углавном представљају радост. Са једне стране фотографисана особа је радосна, а са друге стране је публика која данас посматра те фотографије и која се такође осећа радосно. Зараза радости. Епидемија усхићења. Као кад гледате филмску комедију па се смејете. Битно је да ли ће се радост дубље урезати у ваше ментално стање.

Ја сам фотограф радости!

Колико је важна мода на фотографијама које видимо?

На мојим фотографијама су људи са села, врло битно да у то време није било развијених телекомуникација, није било интернета. Нису ти људи имали потребу да често долазе у град, мада је телевизија била присутна и штампани медији. То напомињем зато што су грађани тих села имали свој особени доживљај моде. Није било наметања стила облачења јер је мало било локалних бутика. У односу на Београд другачије су им биле жеље за модерирањем како су они говорили. Сељани су осамдесетих имали пуно ведрине у својој машти. Плели су се џемпери ручно са пуно импровизација. Где су само пронашли тако шарене дезене хаљина. Затим, употреба женских шашира је фасцинантна. Можете замислити како је диван осећај био кад жена парадира на свадби аутентично обучена, како само њој може пасти на памет. Ја сам уживао фотографишући те жене, штета што нисам тако неку оженио у оно време да и ја уживам са народном манекенком.

Сада је у моди јарко црвена боја. На свадбама често долазе парови где муж има црвену кошуљу, жена исто тако црвену хаљину. Они тако скрећу пажњу да су складан пар. Та боја сада није тамно црвена, него малчице има примесе жуте, као што је оригинална боја аутомобила ферари. Та боја се третира као симбол успеха, радости, ведрине духа. Милина је те људе фотографисати. Не облаче се сви народи исто за венчања. Питање је да ли инсистирају на свечаности па носе тоалете, а мушкарци одела са лептир-машнама, или на свадбу гледају као прилику да се провеселе.

У недостатку других, свадба је у српском селу културна манифестација, нешто се дешава, и то нешто је пријатно и весело. Тако да се народ облачи за свечаности углавном прилагођено томе. На свадбама је прво венчање, свечани чин, жене имају мараме преко голих рамена, а после пар ракијица у сали за свадбу одлажу штикле и ваде из ташне балетанке. Или се ладно изују и играју коло босе. Мушкарци се распашу и дигну руке. Срби су срећан народ. Девојке на данашњим свадбама играју утегнуте у минићу са сунђерастим повећим брусхалтерима и обавезним телефоном у руци. И све је онлајн.

Куда иде дубља мисао ових фотографија?

Е па то је на вама! Свако има своје асоцијације у складу са сопственим искуством и образовањем. Зависи од вашег карактера. Постоје знатижељници који ће видети пуно тога у овим фоткама, видети и себе и контексту средине, а постоје особе које само кажу да је то слика неког претходног времена и окрену се својим, неким другим интересовањима. Не могу натерати сваког да се замисли. Природно је да људи решавају неке своје бриге и да за уметност немају ни интересовања ни концентрације. Сматрам својим највећим успехом што сам народне људе приближио урбаним, онима који су до сада осећали дистанцу са "тамо неким, са села". Ако вам људи са ових фотографија нису блиски и драги, онда сам џабе радио.

No comments: